Струка испред политике, а не обрнуто

Мрежа академске солидарности и ангажованости (МАСА) изражава најдубље саучешће породицама трагично настрадалих у два узастопна догађаја масовне пуцњаве који су прошле недеље погодиле Србију. На основу реакције надлежних државних органа у данима након ових догађаја стиче се утисак да институције у Србији нису способне да се на адекватан начин ухвате у коштац са проблемима који су довели до ових трагичних догађаја као ни са проблемима који ће уследити као њихова директна последица.

Оно што посебно брине, државно руководство се уместо суздржаног, добро промишљеног и опрезног реаговања на кризу определило за доношење низа исхитрених и нестручних одлука које су пре имале за циљ да створе слику у јавности да се држава одлучно хвата у коштац са новонасталом ситуацијом него да заиста понуде дугорочна решења за проблеме у којима се након ових догађаја наше друштво нашло. Култура насиља, неодговорни и таблоидни медији, потпуно урушавање аутономије и стручности образовног сектора, али и струке генерално, те занемаривање породице само су неки од узрока трагедија које су нам се десиле а за коју највећу одговорност сносе државне институције и њихово политичко руководство. Ко ће сада управљати кризом ако су на место стручњака запошљавани они који су подобни наместо оних који су стручни, они са сумњивим дипломама наместо оних који су вредно учили, они који су ту постављани да извршавају налоге партије уместо оних који раде у интересу друштва?

МАСА сматра да је наместо исхитреног доношења рестриктивних мера које само могу продубити кризу потребно формирати кризни штаб који ће бити сачињен од стручњака из различитих струка и где ће њихова стручност бити једини критеријум избора у ово тело. Научна заједница Србије је у протеклој деценији произвела велики број научних радова и практичних упутстава која су се између осталог бавила и питањима безбедности, превенцијом насиља, сломом друштвених вредности и бројним другим питањима како у друштву тако и у образовним установама. Држава Србија је уложила велики новац у ове пројекте и крајње је време да се њихови резултати и аутори ових пројеката консултују у решавању друштвене кризе несагледивих размера која је снашла наше друштво.

Упркос игнорисања којима је академска заједница у Србији изложена, чланови МАСЕ, а верујемо и остале наше колеге, су спремни да се без одлагања и у домену својих квалификација прикључе стручним тимовима и радним групама које ће, надамо се, бити формиране у превазилажењу ове кризе. Поставља се само питање да ли ће и овога пута владајућа политичка гарнитура наместо очувања нашег друштва одабрати пут очувања својих политичких интереса и позиција без обзира на цену коју сви плаћамо и по свему судећи тек ћемо је плаћати, на најтрагичније начине.