U Klubu „Polet“ je u sredu 14. jula održana tribina pod nazivom „Akademska emigracija – naučno istraživački i nastavni rad u zemlji i saradnja sa dijasporom“. Skup je organizovala Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), a na njemu je predstavljena najnovija studija o akademskoj emigraciji, čiju je izradu inicirala MASA. Autori studije su Milica Vesković Anđelković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milica Tošić, naučna saradnica Instituta za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu i Vladan Čokić, naučni savetnik na istom institutu i član Koordinacionog odbora MASE.
Na tribini su, pored troje autora, govorili i:
Gordana Bjelobrk – načelnica Odeljenja za demografiju Republičkog zavoda za statistiku,
Jelena Predojević-Despić – naučna saradnica Instituta društvenih nauka,
Gazela Pudar Draško – direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i član Koordinacionog odbora MASE.
Vladan Čokić, koji je otvorio i moderirao tribinu, u uvodnom delu je istakao da je MASA kroz ovu studiju i pokretanje javne debate o akademskoj emigraciji želela da sagleda i široj javnosti predstavi stanje u oblasti saradnje naučne i nastavne zajednice u Srbiji sa dijasporom, kao i da da predloge kako da se ta saradnja produbi i ojača na sistemskom nivou. Ova studija je samo prvi korak u angažovanju MASE sa ciljem da se doprinese poboljšanju u ovoj oblasti.
Milica Tošić je pretežno govorila o metodologiji ovog istraživanja. Navela je da je anketu popunilo ukupno 1.130 istraživača iz zemlje i dijaspore. Oni su odgovarali na dva različita upitnika – jedan je bio namenjen naučnim radnicima iz Srbije koji i dalje žive u inostranstvu ili su se vratili u zemlju nakon što su na usavršavanju proveli više od godinu dana, a drugi onima koji nikada nisu ni napuštali Srbiju ili su van nje proveli manje od godinu dana. Najvažnija pitanja odnosila su se na motive za odlazak i kasniji povratak, trenutno stanje u nauci kod nas, aktuelnoj državnoj politici u datoj oblasti, kao i zadovoljstvo saradnjom domaćih naučnih institucija sa akademskom zajednicom u dijaspori.
Na njeno izlaganje se, ističući u prvi plan rezultate istraživanja, nadovezala Milica Vesković Anđelković. Jedan od glavnih rezultata je da motivi za odlazak članova akademske zajednice iz Srbije više nisu ekonomske prirode, već su to prilike za usavršavanje i sticanje novih saznanja i kontakata. Takođe, više od polovine onih koji odlaze ne želi da trajno ostane u drugim državama, već planira svoj povratak u kraćem ili srednjem periodu. Sa druge strane, od ukupnog broja naučnika koji su učestvovali u istraživanju, a do sada nisu napustili zemlju, prilično mali broj ima nameru da to učini, a tek nešto više od 7% je preduzelo konkretne korake u tom cilju. Istraživanje je isto tako pokazalo da se naučni radnici u dijaspori zaista osećaju kao deo Srbije i da su spremni da ulože svoje vreme i znanje i da učestvuju u poboljšanju stanja u obrazovanju i nauci u zemlji iz koje potiču. Preko 50% njih već na neki način sarađuje sa fakultetima i institutima u Srbiji, a najveći deo preostalih bi to učinio kada bi imao priliku.
Milica Vesković Anđelković je podsetila da akademska emigracija nije nova pojava, već datira još od 19. veka, i da su ljudi koji su se, nakon sticanja znanja na prestižnim evropskim univerzitetima, vraćali u Srbiju, uvek donosili novu vrednost i bili pokretač razvoja. Međutim, u doba najsavremenijih tehnologija, akcenat više ne bi trebalo da bude čak ni na povratku, nego na saradnji i komunikaciji: „Danas prenosimo informacije u trenutku zahvaljujući internetu i kontaktima koje imamo. Tako da taj povratak u zemlju zapravo nije neophodan. Možda čak, ako uzmemo u obzir da oni stiču nova znanja i predstavljaju odlične ambasadore naše zemlje, za njihovim odlaskom ne treba žaliti, već bi trebalo da ih ohrabrimo i stvorimo dobre uslove za saradnju sa njima i njihovo uključivanje u razvojne projekte u zemlji.“
Da se podaci iz studije poklapaju sa opštim statističkim podacima Republičkog zavoda za statistiku, potvrdila je Gordana Bjelobrk, načelnica Odeljenja za demografiju u ovoj ustanovi. Srbija jeste suočena sa problemom emigracije, pogotovo što su ljudi koji odlaze van zemlje u proseku mlađi i sa višim stepenom obrazovanja u odnosu na ukupnu populaciju u Srbiji. Međutim, brojke nisu u toj meri dramatične kao što se često pominje u javnosti, jer postoji i značajan broj povratnika.
Jelena Predojević-Despić istakla je da je dobro što u čitavom regionu poslednjih godina jača interesovanje za to da se akademska emigracija iskoristi kao jedan od pokretača naučnog i društvenog razvoja, ali da dosadašnje politike nisu imale značajniji učinak: „Sve zemlje zapadnog Balkana su preduzele određene mere prema migracijama visokoobrazovanih, ali, bez obzira što je prepoznat značaj takvih mera, ne može se reći da su postignuti dobri rezultati i da je ostvaren neki razvojni efekat u bilo kojoj od tih zemalja. Pravi dobitnici akademskih migracija su za sada samo zemlje destinacije.“
Gazela Pudar Draško na ovoj tribini nije govorila samo kao članica Koordinacionog odbora MASE, već i kao direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, na kome su čak 20 od ukupno 48 naučnih saradnika povratnici iz inostranstva. Ona je govorila o najvećim sistemskim preprekama za povratak visokoobrazovanih kadrova. To su: opšta nesigurnost, nedostatak pravne države i nemogućnost pronalaska posla bez obzira na stručnost. Institut za filozofiju i društvenu teoriju je primer dobre prakse u pogledu angažovanja ovakvih kadrova, jer atmosfera u najvećoj meri podseća na naučne institucije na zapadu.
Da postoji ogroman prostor za unapređenje saradnje akademske zajednice u Srbiji sa dijasporom, pokazuju i odgovori iz studije, prema kojima preko 50% ispitanika koji su angažovani pri domaćim naučnim i obrazovnim institucijama želi da sarađuje sa svojim kolegama koji se trenutno nalaze u inostranstvu, ali da nemaju način da to učine, dok je sličan procenat i ispitanika iz akademske dijaspore koji su zainteresovani da doprinesu radu fakulteta i instituta u Srbiji, ali nemaju okvir za takvu vrstu angažmana. Ovakvi podaci ukazuju i akademskoj zajednici i državi na problem, ali i na jednu vrstu prilike da sunarodnici, koji se trenutno naučno usavršavaju pretežno u zemljama zapadne Evrope i Severne Amerike, daju novi i drugačiji podsticaj razvoju nastavne i naučno-istraživačke delatnosti kod nas.
