Tag: tribine

U Klubu „Polet“ je u sredu 14. jula održana tribina pod nazivom „Akademska emigracija – naučno istraživački i nastavni rad u zemlji i saradnja sa dijasporom“. Skup je organizovala Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), a na njemu je predstavljena najnovija studija o akademskoj emigraciji, čiju je izradu inicirala MASA. Autori studije su Milica Vesković Anđelković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milica Tošić, naučna saradnica Instituta za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu i Vladan Čokić, naučni savetnik na istom institutu i član Koordinacionog odbora MASE.

Na tribini su, pored troje autora, govorili i:

Gordana Bjelobrk – načelnica Odeljenja za demografiju Republičkog zavoda za statistiku,

Jelena Predojević-Despić – naučna saradnica Instituta društvenih nauka,

Gazela Pudar Draško – direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i član Koordinacionog odbora MASE.

Vladan Čokić, koji je otvorio i moderirao tribinu, u uvodnom delu je istakao da je MASA kroz ovu studiju i pokretanje javne debate o akademskoj emigraciji želela da sagleda i široj javnosti predstavi stanje u oblasti saradnje naučne i nastavne zajednice u Srbiji sa dijasporom, kao i da da predloge kako da se ta saradnja produbi i ojača na sistemskom nivou. Ova studija je samo prvi korak u angažovanju MASE sa ciljem da se doprinese poboljšanju u ovoj oblasti.

Milica Tošić je pretežno govorila o metodologiji ovog istraživanja. Navela je da je anketu popunilo ukupno 1.130 istraživača iz zemlje i dijaspore. Oni su odgovarali na dva različita upitnika – jedan je bio namenjen naučnim radnicima iz Srbije koji i dalje žive u inostranstvu ili su se vratili u zemlju nakon što su na usavršavanju proveli više od godinu dana, a drugi onima koji nikada nisu ni napuštali Srbiju ili su van nje proveli manje od godinu dana. Najvažnija pitanja odnosila su se na motive za odlazak i kasniji povratak, trenutno stanje u nauci kod nas, aktuelnoj državnoj politici u datoj oblasti, kao i zadovoljstvo saradnjom domaćih naučnih institucija sa akademskom zajednicom u dijaspori.

Na njeno izlaganje se, ističući u prvi plan rezultate istraživanja, nadovezala Milica Vesković Anđelković. Jedan od glavnih rezultata je da motivi za odlazak članova akademske zajednice iz Srbije više nisu ekonomske prirode, već su to prilike za usavršavanje i sticanje novih saznanja i kontakata. Takođe, više od polovine onih koji odlaze ne želi da trajno ostane u drugim državama, već planira svoj povratak u kraćem ili srednjem periodu. Sa druge strane, od ukupnog broja naučnika koji su učestvovali u istraživanju, a do sada nisu napustili zemlju, prilično mali broj ima nameru da to učini, a tek nešto više od 7% je preduzelo konkretne korake u tom cilju. Istraživanje je isto tako pokazalo da se naučni radnici u dijaspori zaista osećaju kao deo Srbije i da su spremni da ulože svoje vreme i znanje i da učestvuju u poboljšanju stanja u obrazovanju i nauci u zemlji iz koje potiču. Preko 50% njih već na neki način sarađuje sa fakultetima i institutima u Srbiji, a najveći deo preostalih bi to učinio kada bi imao priliku.

Milica Vesković Anđelković je podsetila da akademska emigracija nije nova pojava, već datira još od 19. veka, i da su ljudi koji su se, nakon sticanja znanja na prestižnim evropskim univerzitetima, vraćali u Srbiju, uvek donosili novu vrednost i bili pokretač razvoja. Međutim, u doba najsavremenijih tehnologija, akcenat više ne bi trebalo da bude čak ni na povratku, nego na saradnji i komunikaciji: „Danas prenosimo informacije u trenutku zahvaljujući internetu i kontaktima koje imamo. Tako da taj povratak u zemlju zapravo nije neophodan. Možda čak, ako uzmemo u obzir da oni stiču nova znanja i predstavljaju odlične ambasadore naše zemlje, za njihovim odlaskom ne treba žaliti, već bi trebalo da ih ohrabrimo i stvorimo dobre uslove za saradnju sa njima i njihovo uključivanje u razvojne projekte u zemlji.“

Da se podaci iz studije poklapaju sa opštim statističkim podacima Republičkog zavoda za statistiku, potvrdila je Gordana Bjelobrk, načelnica Odeljenja za demografiju u ovoj ustanovi. Srbija jeste suočena sa problemom emigracije, pogotovo što su ljudi koji odlaze van zemlje u proseku mlađi i sa višim stepenom obrazovanja u odnosu na ukupnu populaciju u Srbiji. Međutim, brojke nisu u toj meri dramatične kao što se često pominje u javnosti, jer postoji i značajan broj povratnika.

Jelena Predojević-Despić istakla je da je dobro što u čitavom regionu poslednjih godina jača interesovanje za to da se akademska emigracija iskoristi kao jedan od pokretača naučnog i društvenog razvoja, ali da dosadašnje politike nisu imale značajniji učinak: „Sve zemlje zapadnog Balkana su preduzele određene mere prema migracijama visokoobrazovanih, ali, bez obzira što je prepoznat značaj takvih mera, ne može se reći da su postignuti dobri rezultati i da je ostvaren neki razvojni efekat u bilo kojoj od tih zemalja. Pravi dobitnici akademskih migracija su za sada samo zemlje destinacije.“

Gazela Pudar Draško na ovoj tribini nije govorila samo kao članica Koordinacionog odbora MASE, već i kao direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, na kome su čak 20 od ukupno 48 naučnih saradnika povratnici iz inostranstva. Ona je govorila o najvećim sistemskim preprekama za povratak visokoobrazovanih kadrova. To su: opšta nesigurnost, nedostatak pravne države i nemogućnost pronalaska posla bez obzira na stručnost. Institut za filozofiju i društvenu teoriju je primer dobre prakse u pogledu angažovanja ovakvih kadrova, jer atmosfera u najvećoj meri podseća na naučne institucije na zapadu.

Da postoji ogroman prostor za unapređenje saradnje akademske zajednice u Srbiji sa dijasporom, pokazuju i odgovori iz studije, prema kojima preko 50% ispitanika  koji su angažovani pri domaćim naučnim i obrazovnim institucijama želi da sarađuje sa svojim kolegama koji se trenutno nalaze u inostranstvu, ali da nemaju način da to učine, dok je sličan procenat i ispitanika iz akademske dijaspore koji su zainteresovani da doprinesu radu fakulteta i instituta u Srbiji, ali nemaju okvir za takvu vrstu angažmana. Ovakvi podaci ukazuju i akademskoj zajednici i državi na problem, ali i na jednu vrstu prilike da sunarodnici, koji se trenutno naučno usavršavaju pretežno u zemljama zapadne Evrope i Severne Amerike, daju novi i drugačiji podsticaj razvoju nastavne i naučno-istraživačke delatnosti kod nas.

 

U utorak 22. juna 2021. godine je u organizaciji Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) u klubu „Polet“ održana tribina „Seksualno uznemiravanje na fakultetima – analiza pravilnika i praksi“. Povod za ovo okupljanje bila je promocija Studije o praksama za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na fakultetima, čiju je izradu inicirala MASA.

Istraživačica sa Instituta za sociološka istraživanja i autorka studije Milica Resanović objasnila je metodologiju izrade studije i predstavila neke od najvažnijih preporuka za fakultete u Srbiji. Osnovna preporuka je da svi fakulteti i druge naučno-istraživačke institucije uvedu pravilnike o seksualnom uznemiravanju, jer ih za sada ima jako mali broj. Jedan takav unutarinstitucionalni dokument trebalo bi da sadrži i precizna uputstva za sprečavanje i efikasne mehanizme za sankcionisanje ovakvih dela. Ključna razlika je što normativni akti u drugim zemljama regiona i Evrope daleko bolje regulišu odnose i dopuštena ponašanja između zaposlenih i studenata. Drugi aspekt na koji se stavlja akcenat je edukacija zaposlenih, kao i studentkinja i studenata.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra navela je da je seksualno uznemiravanje najrasprostranjeniji oblik seksualnog nasilja i nasilja nad ženama uopšte, jer se događa svuda oko nas – kod kuće, na ulici, u prevozu, na radnom mestu, u obrazovnim institucijama. Seksualno uznemiravanje se često uslovno definiše i kao najblaži oblik seksualnog nasilja, ali može proizvesti jednako potresne i teške posledice po žrtvu kao i drugi, teži oblici.

Andrea Pjević, studentkinja prodekanka na Fakultetu dramskih umetnosti osvrnula se na situaciju na svom fakultetu, budući da je u poslednje vreme pažnja javnosti u kontekstu seksualnog uznemiravanja usmerena upravo na FDU: „Izrečene sankcije i opomene prema postojećim pravilnicima su strašno male. Nisam sigurna koliko su te opomene dovoljne i mogu nekoga da ohrabre da prijavi nasilje. Sama procedura je složena, traje dosta dugo i strašno je naporna za nekoga ko se sa time suočava. Zato žrtve odustaju. Potrebna je izmena pravilnika, jer je postojećim kodeksom mnogo preciznije definisano šta smete da obučete nego šta neko sme da vam kaže ili uradi.“

Na ovo se nadovezala profesorka na istom fakultetu Irena Ristić, koja je rekla da je jedina kazna koja je do sada bila korišćena javna osuda, koja je simbolična i ne donosi nikakve konsekvence u akademskoj karijeri za počinioca dela. Potrebne su izmene pravilnika jer su aktuelne sankcije gotovo podržavajućeg karaktera.

Univerzitetski ombudsman i vanredni profesor Fakulteta bezbednosti Mladen Milošević podsetio je da fakulteti ne mogu biti primarna karika za sankcionisanje ovog vida nasilja, jer je seksualno uznemiravanje definisano kao krivično delo prema Krivičnom zakoniku, ali i kao kršenje prava na rad prema aktuelnom Zakonu o radu. Državni organi su ti koji izriču najvažnije sankcije. Međutim, tela fakulteta i univerziteta moraju biti deo lanca u borbi protiv ovog rasprostranjenog društveno opasnog ponašanja.

Ovu tribinu je moderirala Bojana Bodroža, docentkinja sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i članica Koordinacionog odbora MASE.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) organizovala je panel diskusiju povodom izveštaja Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA) i isključenja Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta iz punopravnog članstva. Izveštaj ENQA je skrenuo pažnju na probleme u procesu akreditacije visokoškolskih ustanova u Srbiji na koje je stručna javnost skretala pažnju i ranije, ali nisu dobili veću pažnju do objavljivanja ovog izveštaja. U javnosti Srbije mnogo se raspravljalo o mogućim posledicama koje ova suspenzija ima po studente, fakultete i visoko obrazovanje u celini. MASA skreće pažnju na aspekte ovog izveštaja koji opterećuju tekući proces akreditacije visokoškolskih programa, predstavljaju rizik za nepristrasnost procesa akreditacije i dugoročno ugrožavaju dostignuti međunarodni status univerziteta u Srbiji i njihovih studenata.
Panel diskusija je održana 18.11.2020. u 12:00, a učesnici su bili:
Prof. Jelena Kočović, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, direktorka Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju.
Prof. Nebojša Janićijević, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, član Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta u periodu od 2006. do 2013. godine.
Prof. Marko Simendić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Dok je moderator bio docent Oliver Tošković, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
U skladu sa navedenim problemima panel diskusijom su pokrivene sledeće teme:

1. Zakonska rešenja koja omogućavaju neposredno uplitanje Vlade RS i resornog ministra u rad najviših tela koja regulišu visoko obrazovanje u Srbiji: Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
2. Uloga Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje u procesu akreditacije koji u žalbenom postupku može da omogući akreditaciju ustanovama koje ne ispunjavaju uslove ili da odugovlačenjem procesa omogući izvođenje programa koje je NAT odbio. Ova tema je posebno važna budući da se u izveštaju ENQA ističe da je na ovaj način ugrožena nezavisnost donošenja akreditacionih odluka od strane NAT-a.
3. Nedostaci u procesu provere kvaliteta, na čemu insistira izveštaj ENQA, koji omogućavaju da se akreditacija dodeli ustanovama koje fiktivno ispunjavaju uslove iste, ili izvode programi koji nisu u skladu sa dobijenom akreditacijom. U okviru ove teme posebna pažnja je poklonjena odnosu gubitka članstva u ENQA i priznavanju srpskih diploma u zemljama EU, kao i dužini poseta recenzentskih komisija visokoškolskim ustanovama. Takođe, u okviru ove teme doveli smo u pitanje i (ne)transparentnost procesa akreditacije, status direktora NAT-a, odnosno, dotakli smo se pitanja da li bi trebalo da to bude osoba sa punim radnim vremenom ili, kao do sada, osoba već angažovan u nekoj visokoškolskoj ustanovi.
4. Visina troškova procesa akreditacije.
   Tokom tribine učesnici su istakli da je u trenutku formiranja NAT-a visokoobrazovni sistem u Srbiji već imao status pod nadgledanjem od strane ENQA, a status punopavnog članstva je prethodno izgubio KAPK. Novoformirani NAT je u septembru 2018. počeo sa radom, dok je spoljašnja provera ENQA obavljena u oktobru 2019, te da nije bilo dovoljno vremena da se isprave svi nedostaci. Ipak, NAT je uveo više izmena u procesu akreditacije koje uključuju petočlane recenzentske komisije sastavljene od tri profesora, jednog stručnjaka iz prakse i studenta, uključivanje studenta u Upravni odbor i tri tematske analize čija se izrada nastavlja.
   Pošto je ENQA istakla da je ugrožena nezavisnost NAT-a, ovo telo je 18.11.2020. podnelo ministarstvu predlog Zakona o akreditaciji. Ključni problem je član 12 Zakona o visokom obrazovanju po kome Nacionalni savet za visoko obrazovanje utvrđuje listu recenzenata. U novom predlogu zakona se ističe da je potrebno da NAT raspiše konkurs za recenzente, utvrdi kriterijume i formira listu recenzenata. U izveštaju ENQA se navodi da postoji uticaj vlade preko Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO) jer sedam članova ovog tela čine predstavnici vlade, a da dalje NSVO utiče na NAT preko Upravnog odbora i izbora članova Komisije za akreditaciju. Učesnici tribine se slažu sa primedbom ENQA i navode da je 130 osoba konkurisalo za učešće u Komisiji za akreditaciju, a da je NSVO izabrao 25. Stav je da stručni organ NAT-a bira neko drugi. U novom predlogu izmene zakona navodi se da bi NAT trebalo da raspisuje konkurs za Komisiju.
   Kao poseban problem navodi se i žalbeni postupak. Drugostepeni organ prilikom akreditacije je NSVO koji u krajnjoj instanci može da promeni odluku Komisije za akreditaciju kao stručnog organa NAT-a. Taj žalbeni postupak po pravilima ENQA mora da bude u okviru NAT-a. Time je predlog izmene Zakona o akreditaciji formiranje stručnog tela u vidu žalbene komisije koja bi bila sastavljena od nezavisnih, moralnih i iskusnih stručnjaka, uključujući i stručnjake iz inostranstva. Ističe se da bi NAT trebalo da donosi standarde za akreditaciju. Učesnici diskusije su istakli da bi članove Upravnog odbora trebalo da imenuje skupština, kao i da se promeni struktura UO, tako da po dva člana predloži konferencija univerziteta i konferencija Visokih škola, po jedan član da dolazi iz privredne komore i ministarstva, kao i iz redova studenata.
   Međutim, navodi se da je do sada NAT samo dva puta imao neslaganje sa NSVO, kao i da su recenzentske komisije odgovorne za akreditaciju, a ne UO ili direktor NAT-a. Svakako, zabrinjava podatak da je NSVO prihvatio 85% žalbi, što je u suprotnosti sa odlukom Komisije za akreditaciju. Na nekim od tih odluka eksplicitno piše da je određenim ustanovama, i pored toga što ne ispunjavaju sve standarde, NSVO pružio još jednu šansu. Dakle, iako je Komisija utvrdila da ustanove ne ispunjavaju standarde, a NSVO se s tim u potpunosti složio, ustanova bi, i pored neispunjenih standarda, na kraju ipak dobila dozvolu za rad. Ovo je upravo problem na koji je ENQA ukazala u svom izveštaju.
   Što se procesa recenzije tiče, učesnici se slažu da bi trebalo da postoji stalno otvoren konkurs za inostrane recenzente. Kao jedan od velikih problema vide i to što u samom NAT-u trenutno radi pet referenata koji su zaduženi za oko 800 predmeta.

Tribina na kojoj je adresirano pitanje odnosa struke prema svojoj profesionalnoj i široj društvenoj ulozi održana je u Novom Sadu 22. oktobra 2020. godine. U savremenom srpskom društvu evidentna je pojava donošenja važnih društvenih i političkih odluka uz nedovoljno konsultovanje sa stručnim licima. Često se čini da konsultovanje sa stručnom javnošću ima za cilj dobijanje pokrića za unapred donesene odluke, pre nego da je cilj donošenje kvalitetne odluke koja je u najboljem interesu šire javnosti. Na ovoj tribini želeli smo da iz perspektive različitih oblasti (medicine, arhitekture, ekologije, prava, kulture) sagledamo šta su razlozi nedovoljnog angažmana akademskih radnika i stručnjaka u društvenim zbivanjima koja zadiru u domen njihovih kompetencija.

Na tribini su učestvovali dr sci. Predrag Đurić, epidemiolog trenutno angažovan kao rukovodilac projekta pomoći Evropske unije u Ukrajini, dr Aleksandar Bede, urbanista, arhitekta i član Upravnog odbora Društva arhitekata Novog Sada, prof. dr Bojan Pajtić, redovni profesor Pravnog fakulteta, Dimitrije Radišić, asistent na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i aktivista Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Bora Babić, direktorka izdavačke kuće Akademska knjiga i prof. dr Đorđe Pavićević, redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i član koordinacionog odbora MASE.

Analizirajuči primere iz domena akademskog, stručnog i aktivističkog delovanja govornika, nastojali smo da sagledamo šta su ključni razlozi relativno slabog javnog angažmana akademskih i stručnih radnika. Istaknuto je da akademski radnici često ne doživljavaju javni angažman kao deo svoje profesionalne uloge i da sistem napredovanja i podsticaja u akademskom sistemu, koji se često svodi na „jurenje za bodovima“, ne vrednuje ovakvu vrstu angažovanja. Stručnjaci često adekvatniji prostor za šire društveno delovanje pronalaze u strukovnim udruženjima ili nevladinim organizacijama iz svog polja delovanja. Istupanje u ime ovakvih organizacija, nekada je motivisano njihovom većom efikasnošću i mogućnošću uticaja, a nekada time da se javni angažman ne obavlja u ime „akademske funkcije“ da bi se izbegli potencijalni konflikti uloga. Kada je u pitanju akademska zajednica, govornici su istakli da postoji i izvesna vrsta uljuljkanosti u sopstveni naučno-istraživački svet, kao i osećaj zaštićenosti na poziciji koja donosi dobru egzistenciju. Javni diskurs u kom se se svaki angažman etiketira kao „političko delovanje“, što ima negativnu konotaciju, dodatno odvraća stručnjake od uključivanja u pitanja koja su važna za širu zajednicu. Konačno i sama javnost nekada ima amortizujuće dejstvo, jer od stručnjaka zahteva brze, lake i populističke odgovore na probleme, dok je, nasuprot tome, realna situacija kompleksna i ne može se savladati brzim rešenjima, a često realistična rešenja deluju „nepopularno“.